Ni Londonske kise ne oprase lice.

Ni zora u Parizu ga ne obasja.

Samo ga ja gledam.

Ne vredjaj mi oci.

Boja ume da prevari.

I uvuce te u vir i vrtlog mojih stakala.

Lomljiva su.

Na dodir pucaju i seku precizno i tanko.

Da boli i pece.

A da ti opet prija.

U sreci cuvam slamaricu osmeha.

Za ratove sa kipovima i statuama.

Sto me u nocima punih zveda nemo gledaju.

I vrebaju sa visina.

Suze cuvam ispod kreveta.

Za ne daj boze.

Da prskam po oblacima njihovih boli.

Da ih vratim gde pripadaju.

A ti.

Tu ostani.

Tu pokraj mojih stopala.

Da mi cuvas korake od mene samoga.